Piše: Nikola R. učenik treće godine srednje škole, 17 godina

Kod nas u kući se uvek gleda politika. Ako nije TV, onda se priča za stolom. Tata viče na jednog, mama se nervira zbog drugog, a baba samo klima glavom i govori da su svi isti. Kad su izbori, cela atmosfera se menja. Kao da je utakmica. Navijanja, plakati, prepucavanja.

A ja? Imam 17 godina i ne mogu još da glasam. Ali imam pravo da mislim.

Imam pravo da se pitam: Zašto me niko ne pita šta bih ja želeo da se promeni?
Zašto nijedna politička stranka ne priča o tome kako nam škole izgledaju? Zašto niko ne priča o tome da nemamo psihologe u školama, da sport nema uslove, da profesori odlaze, da nam se gradovi prazne? Da nas je strah da planiramo život ovde.

Svi pričaju o mladima – ali kad treba da nas saslušaju, mi postajemo broj. Statistika. Procenat.

U mojoj školi skoro niko ne zna razliku između stranaka. Većina mladih ne veruje nikome. Kažu: „Svi obećavaju, a posle ništa.“ I stvarno, kad vidiš da se stalno vrte ista lica, ista imena, iste reči – lako je da pomisliš da se ništa ne menja.

Ali to što se mi pravimo da nas politika ne zanima – ne znači da politika ne utiče na nas.

Ona odlučuje da li ćeš moći da nađeš posao kad završiš školu. Da li ćeš imati stipendiju. Da li ćeš imati besplatan prevoz. Da li ćeš moći da ostaneš u svom mestu ili ćeš morati da ideš u inostranstvo.

Zato mi je važno da nas ne zaborave. Mi možda još ne glasamo, ali to ne znači da smo nevidljivi.

Nadam se da će doći vreme kada političari neće samo pričati o budućnosti – nego će zaista razgovarati sa onima koji jesu ta budućnost.

A do tada, ja ću da učim, da razmišljam, da pitam, da slušam – i da budem spreman. Jer kad napunim 18 – glasaću. Ali ne za nekog koji viče najglasnije, nego za nekog ko nas je čuo i kad još nismo imali pravo glasa.