Piše: Arben M,  učenik drugog razreda srednje škole, 16 godina

Imam druga iz škole koji se kreće pomoću kolica. Učimo iz istih knjiga, slušamo iste profesore, smaramo se na istim kontrolnim. Ali kad treba da pređe iz učionice na treći sprat – za njega to postaje nemoguća misija. Nema lifta. Nema rampe. Nema rešenja.

I svi to vide – ali ćute. Ili slegnu ramenima kao da je to „tako i gotovo“.

I to me boli. Jer ravnopravnost ne znači da svima daš isto – nego da svakome daš ono što mu treba da bi imao jednake šanse.

Mladi sa invaliditetom često ne mogu da učestvuju u stvarima koje su većini „normalne“. Ne mogu na ekskurziju jer autobus nije prilagođen. Ne idu u sve učionice jer škola nije pristupačna. Ne učestvuju u sportu jer nema posebnih trenera. Neki nemaju ni prevodioca na znakovni jezik. A opet, svi pričaju o „inkluziji“.

Ponekad se osećaju kao da ih sistem samo precrtava. Kao da nisu tu. A oni su deo nas. Naši drugari, komšije, braća, sestre. Mladi koji žele da žive, da se druže, da rade, da sanjaju – kao i svi mi.

Ja ne znam sve odgovore, ali znam da možemo početi od malih stvari.

Možemo slušati kad nam kažu šta im treba. Možemo se zauzeti kad vidimo nepravdu. Možemo tražiti od škole da omogući pristup svima. Možemo se ponašati normalno – bez sažaljenja, ali i bez ignorisanja.

Ravnopravnost za mlade sa invaliditetom nije humanost. To je pravo. I nije nešto što se „daje iz dobrote“ – već nešto što svi zajedno moramo da gradimo.

Jer ako društvo ne vidi sve nas – onda smo svi mi na gubitku.