Piše: Ivana M. učenica srednje škole, 18 godina

Završna sam godina srednje škole i oko mene svi pričaju o prijemnim ispitima, fakultetima, rokovima. Jedni se upisuju u inostranstvo, drugi jure „siguran posao“, treći već znaju tačno gde će i šta će.

A ja?

Ja još razmišljam.

I sve češće čujem unutrašnji glas koji govori: možda mi treba pauza. Ne da bih odustala, već da bih se pronašla. Da razmislim šta zaista želim. Da dišem bez osećaja da stalno kasnim za nekim tuđim planom.

Ali čim to spomenem – kreće pritisak.

„Gubiš vreme.“
„Biće ti teško da se vratiš.“
„To je lenjost.“
„Zar ne želiš da nešto postigneš u životu?“

Kao da je pauza nešto čega treba da se stidimo.

A zapravo, pauza može biti najzrelija odluka koju mlad čovek donese.

Pritisci nas guše, a niko nas ne pita kako smo

Odrastamo uz očekivanja – da budemo odlični đaci, da odmah znamo šta želimo, da ne gubimo vreme. Mnogi od nas nose i dodatne terete – porodične probleme, finansije, identitetske borbe, razlike u jeziku i kulturi, pogotovo u sredini kao što je naša, gde su etnička i društvena pitanja svakodnevna.

I niko nas ne pita: da li ti treba pauza? Da li si umorna?

A ponekad jeste tako. Umorna si. Iscrpljen si. I treba ti vreme da se sabereš, bez osećaja krivice.

Pauzirati znači reći sebi: „Dajem sebi prostora da pronađem ono što me ispunjava.“ To znači da ne ideš dalje po inerciji, već da biraš svoj put svesno.

Neki koriste tu godinu da rade, neki da volontiraju, neki da leče mentalno zdravlje, neki da otputuju, neki da se odmore. I svi oni – rade na sebi.

I kad se vrate školovanju – vrate se jači, sigurniji, zreliji.

Mladima treba dati prostor da greše, da traže, da zastanu.

Ne postoji univerzalni kalendar života. Neko završi fakultet sa 22, neko sa 32. Neko zna šta želi sa 16, neko sa 26. I sve je to u redu.

Pauza nije znak slabosti. To je znak da znaš da ti treba vreme – i da si dovoljno hrabar/hrabra da ga sebi daš.