Piše: Ivana M., 16 godina, Bujanovac

Sve češće čujem od svojih vršnjaka da planiraju da odu čim završe školu. Kažu da ovde nemaju budućnost, da ih niko ne sluša, da je sistem nepraveden. I često se složim s njima. U Bujanovcu mnogo toga ne funkcioniše kako bi trebalo – ljudi ne znaju svoja prava, zakoni se selektivno primenjuju, a mladi retko dobijaju priliku da učestvuju u odlukama koje ih se direktno tiču.

Ali onda se zapitam: ako svi mi odemo, ko će ostati da promeni ono što nas tera da odemo?

Odrastati u maloj sredini znači naučiti da ćutiš. Da ne postavljaš „neprijatna“ pitanja. Da prihvataš „tako je kod nas“. A ja ne želim da prihvatim da pravna država postoji samo u knjigama iz građanskog. Ne želim da verujem da mlad čovek mora da ode da bi osetio poštovanje, pravdu i ravnopravnost.

Zašto otići? Zato što negde drugde sistem funkcioniše. Zato što su zakoni jasni, a prava se poštuju. Zato što želiš da učiš, da napreduješ, da se razvijaš – a da te u tome niko ne sputava.

A zašto ostati? Zato što ako svi ćutimo ili odemo, ništa se neće promeniti. Zato što pravna država ne nastaje sama – gradi je svaki pojedinac koji se usudi da kaže „ovo nije u redu“ i da traži odgovor. I zato što verujem da i ovde ima nade, ako se ne predamo.

Ovaj tekst nije poziv ni da ostanete ni da odete. Ovo je poziv da mislite svojom glavom. Da pitate. Da učestvujete. Da verujete da imate pravo na pravdu – bilo u Beogradu, bilo u Bujanovcu.

Ja još uvek ne znam gde ću biti za pet godina. Ali znam da želim da živim u zemlji u kojoj se prava ne dobijaju preko veze, gde mladi nisu samo statistika i gde „pravo“ znači isto za sve.

Ako to ne mogu da pronađem – možda mogu da pomognem da to izgradimo. Počinjem odavde.