Autorka: I.M. učenica četvrtog razreda srednje škole, 17 godina

U Bujanovcu, gde živim, ljudi govore različitim jezicima. Ponekad i misle različito. Ali jedno je zajedničko svima: teško pričamo o stvarima koje nas bole iznutra. Ako te boli stomak – ideš kod lekara. Ali ako te boli duša – ćutiš. Trpiš. Smeškaš se. I praviš se da je sve u redu.

Zašto?

Zato što je i dalje sramota reći „nije mi dobro“.

A istina je – mnogima nije dobro. I to ne samo odraslima. Mladi se danas suočavaju sa tolikim pritiscima: da budemo najbolji u školi, da izgledamo savršeno na mrežama, da budemo „normalni“ u društvu, da se uklopimo, da ne razočaramo roditelje… A gde smo u svemu tome mi?

Mentalno zdravlje nije luksuz – to je osnovna potreba

Nije slabost reći da ti je teško. Nije sramota ići kod psihologa. Nije čudno ako se ponekad osećaš izgubljeno, usamljeno, preopterećeno. I nije tačno da „to samo prolazi s vremenom“. Nekad prođe, ali nekad treba pomoć – razgovor, podrška, razumevanje.

U mojoj školi nema psihologa na punom radnom vremenu. Neki se i ne usuđuju da traže pomoć. Boje se da će ih nazvati „ludim“ ili „problematičnim“. A ja mislim da je mnogo veći problem kad se svi pravimo da su mladi uvek dobro, samo zato što su mladi.

U multietničkoj sredini – još jedan teret

Pored svega, mi ovde često nosimo i dodatne brige: pripadnost, identitet, predrasude. Da li sam „previše Albanac“ za jedne, a „nedovoljno Srbin“ za druge? Da li smem da pričam svoj jezik naglas? Da li ću biti shvaćena ako se otvorim? Ta pitanja možda deluju mala, ali svakodnevno ih nosimo u sebi – i ona umeju da te umore.

Šta možemo da uradimo?

Ne moramo svi biti psiholozi, ali možemo biti ljudi. Saslušaj drugaricu. Pitaj druga kako je – zaista. Nemoj se smejati nečijoj anksioznosti. Nemoj širiti priče o nečijoj terapiji. I najvažnije – ako osećaš da ti treba pomoć, nemoj ćutati.

Ja sam naučila da je najhrabrija stvar koju možemo da kažemo: „Nije mi dobro.“ I to je prvi korak ka tome da jednog dana bude bolje.