Piše: Adrian, 16 godina, Preševo

Mnogo se priča o tome da je Preševo poseban zbog toga što je većinski albansko mesto u Srbiji. Kažu da je izazov živeti ovde zbog multietničnosti, jezika, identiteta… Ali iskreno, meni to nikada nije bio glavni problem.

Različitost je deo mog svakodnevnog života. U školi, na ulici, u sportu – navikao sam da komuniciram s drugima, da slušam različita mišljenja, da živimo zajedno. Mi mladi nismo opterećeni time koliko nas ima „njih“ ili „nas“. Mi imamo drugi problem – osećaj da nemamo perspektivu.

Moji roditelji su me učili da budem pošten, da učim, da se trudim. I ja pokušavam. Ali kad se osvrnem oko sebe, pitam se: čemu sve to ako ne znaš da li ćeš imati priliku da pokažeš šta znaš? Ako su konkursi već „završeni“ pre nego što su objavljeni? Ako znaš da tvoj trud neće ništa značiti jer ovde napreduju oni koji imaju „vezu“, a ne znanje?

Ne osećam da ovde postoji prostor za mene. Ne zato što sam Albanac – nego zato što sam mlad, običan, i bez političke zaleđine.

Zašto onda ostati? Jer volim Preševo. Ovde sam odrastao, ovde su mi prijatelji, porodica. Znam svaki ugao ovog grada. Ali voleti nešto ne znači zatvarati oči pred stvarnošću. I stvarnost je da mladi sve češće osećaju da moraju da odu ako žele da uspeju.

Zašto otići? Da bih imao priliku da budem vrednovan po znanju, a ne po prezimenu. Da bih mogao da verujem u institucije. Da bih znao da imam šansu da živim dostojanstveno, bez da se stalno borim s „nevidljivim zidovima“.

Ne želim da budem još jedan broj u statistici o onima koji su otišli. Ali ako ostanem – hoću da to bude s razlogom. Hoću da mogu da kažem da sam deo društva koje me vidi, čuje i uvažava.

Još ne znam da li ću ostati ili otići. Znam samo da nisam lenj. Nisam neodgovoran. Nisam neambiciozan. Samo tražim fer šansu. Ako mi je neko ponudi ovde – ostaću. Ako ne… neću bežati, ali ću birati ono što me poštuje.