Piše: Irena S., učenica trećeg razreda srednje škole, 17 godina

Ne znam kad je tačno počelo, ali čini mi se da se od devojčica danas očekuje da budu „lepe“ pre nego što išta drugo budu. Još dok smo male, govore nam: „Lepa si kao lutka“, „Kako si se lepo obukla“, „Ko ti je tako lepo sredio kosu?“ I to naizgled zvuči slatko, ali nas polako uči da je najvažnije da budemo dopadljive – spolja.

U srednjoj školi taj pritisak postaje još jači. Treba da imaš savršenu kožu, dugu kosu, obrve koje su u trendu, nokte kao sa Instagrama, da se znaš našminkati ali da to izgleda „prirodno“, da nosiš odeću koja je u modi ali ne previše upadljiva, da izgledaš sređeno – ali ne kao da si se previše trudila.

Ako si devojka koja ne nosi šminku, pitaju te da li si bolesna. Ako se šminkaš, odmah si „fejk“. Ako imaš obline, moraš ih „pristojno“ sakriti. Ako si mršava, kažu da nemaš na šta da se osloniš. Ako si tiha, „bezlična si“. Ako si glasna, „napadna si“. Kako god da izgledaš i ponašaš se – nekome smeta.

I onda počneš da sumnjaš u sebe. Gledaš slike na mrežama i porediš se. Zaboraviš da su filteri svuda. Zaboraviš da su realna lica drugačija od onih na TikToku. I najgore od svega – zaboraviš da tvoja vrednost ne dolazi iz tvog izgleda.

Imam drugarice koje su pametne, duhovite, kreativne – ali ih najviše muči da li su dovoljno „lepe“. Da li imaju „manekensku“ vilicu, ravan stomak, pune usne. Kao da sve što jesu pada u drugi plan ako ne izgledaju kao neko sa mreže. A to boli. Jer nas uče da budemo ukras, a ne osoba.

Znam i devojke koje se ne sređuju „po standardu“ i odmah ih nazivaju čudnima, zapuštenima, „muškobanjastima“. Kao da smo svi došli sa fabričke trake i imamo jedan model koji moramo da pratimo. A nismo. I ne treba.

Zato mi je važno da ovo napišem. Da podsetim sebe i svaku devojku koja se ikad zapitala da li je „dovoljna“ – da jeste. Da smo lepe i kad se smejemo do suza, i kad plačemo, i kad imamo bubuljicu, i kad vežbamo, i kad lenčarimo, i kad se šminkamo i kad ne. I da naša vrednost nije u maskari, frizuri ili slici koju drugi žele da vide.

Jer lepota nije oblik nosa, broj kilograma ili brend na majici. Lepota je ono što nosimo u sebi – i kako se odnosimo prema sebi i drugima. I to niko ne može da nam oduzme.