Piše: Svetlana D.učenica srednje škole sa juga Srbije, 17 godina

Od malena volim sport. Trčanje, odbojka, atletika, rekreativno čak i fudbal. Uglavnom ono što mogu da treniram bez mnogo opreme, jer kod nas na jugu – toga baš i nema.

Puno puta sam čula da sport razvija duh, upornost, zdrav način života. Govori se kako su sportisti uzori mladima, kako su sport i disciplina put do uspeha. I sve je to tačno – u teoriji. Ali u praksi, ovde kod nas – sport je privilegija, a ne mogućnost za svakoga.

Gde da treniramo? S kim? Čime?

Ako živite u malom mestu na jugu Srbije, vrlo je verovatno da nemate:

• sportsku halu koja greje zimi i ne prokišnjava kad pada kiša,
• dovoljan broj trenera, posebno stručnih,
• timove za sve sportove (posebno za devojke),
• dovoljno opreme – lopte, mreže, uniforme, pa čak ni obične čunjeve,
• podršku lokalne zajednice za takmičenja i putovanja.

U mom gradu, ako nisi deo fudbalskog kluba (i to često samo za dečake), šanse da ozbiljno treniraš neki sport su jako male. A i ako imaš sreće da postoji klub – ne znači da imaš uslove.

Talentovani mladi ostaju neprimećeni

Znam devojku iz sela pored koja trči brže od svih iz škole, ali nikada nije imala priliku da učestvuje na nekom zvaničnom takmičenju. Nema para za prevoz. Nema ko da je trenira. A ni škola nema kapaciteta da je pošalje bilo gde.

Koliko još takvih ima?

Koliko mladih odustane od sporta jer nemaju gde da vežbaju? Koliko talenata ostane zaboravljeno, samo zato što su rođeni „na pogrešnom mestu“?

Nije dovoljno reći da je sport za sve – mora se nešto i uraditi

Sport treba da bude pravo, a ne luksuz. I u Beogradu i u Bujanovcu. I za dečake i za devojčice. I za Srbe, Albance, Rome – za sve.

Mi s juga Srbije ne tražimo luksuzne centre. Samo da imamo osnovne uslove: sale koje ne prokišnjavaju, lopte koje ne ispumpaju, trener(e) koji nas vide kao ljude sa potencijalom, a ne samo kao „još jednu generaciju koja će otići“.

Ne želim da napustim svoj grad da bih mogla da se bavim sportom. Želim da imam tu šansu ovde gde sam rođena. Želim da moje drugarice i drugovi imaju iste mogućnosti kao i njihovi vršnjaci iz većih gradova.

Sport ne treba da bude povlastica samo za bogate, gradske ili muške. Sport je pravo. A pravo koje se ne može ostvariti – prestaje da bude pravo.